Tatjana Koraksić

Ko ispravno vidi ljudsko lice: fotograf, ogledalo ili slikar? – Pablo Pikaso

Ljudsko lice je možda najvažniji deo tela u komunikaciji sa drugima. Ono je izvorište (ne)verbalne komunikacije i polje ekspresije čovekovih emocija, stavova, namera – ono je oličenje njegovog identiteta. Razvoj tehnologije u XXI veku proširio je iskustvene mogućnosti pojedinca. Lice tako postaje reprezentant sopstvenog ega (tzv. egocasting). Ove autorizovane projekcije čovekovog ja, njegovi ekvivalenti, metafore – lica su jednog istog ja.

Pa kad je već predstavnost relativna, zašto se ne bismo igrali sa imaginacijom? Većina portreta Tatjane Koraksić u seriji slika “Facing” prikazuje likove iz romana, stripa, filma ili mitologije… Jesu li to druga lica njenog Ja ili poigravanje predstavnošću? Rekla bih i jedno i drugo. Gradeći predstavnost za koju je unutrašnji presek karaktera polazište portreta, autorka lomi i stilizuje forme lica. Dinamiku lomljenja formi podržava živ kolorit koji ima i dekorativnu i emotivnu vrednost, a otkriva i majstorsku ruku u komponovanju boja.

Ovi portreti sadrže i elemente karikaturalnosti. Ona ih rekonstruiše na osnovu sopstvenog emotivnog doživljaja iili sećanja. Mogli bismo reći da su ovi portreti personifikacije – slikarska otelotvorenja određenih osobina ili ideja.

Umetnicka dela

Ko ispravno vidi ljudsko lice: fotograf, ogledalo ili slikar? – Pablo Pikaso

Ljudsko lice je možda najvažniji deo tela u komunikaciji sa drugima. Ono je izvorište (ne)verbalne komunikacije i polje ekspresije čovekovih emocija, stavova, namera – ono je oličenje njegovog identiteta. Razvoj tehnologije u XXI veku proširio je iskustvene mogućnosti pojedinca. Lice tako postaje reprezentant sopstvenog ega (tzv. egocasting). Ove autorizovane projekcije čovekovog ja, njegovi ekvivalenti, metafore – lica su jednog istog ja.

Pa kad je već predstavnost relativna, zašto se ne bismo igrali sa imaginacijom? Većina portreta Tatjane Koraksić u seriji slika “Facing” prikazuje likove iz romana, stripa, filma ili mitologije… Jesu li to druga lica njenog Ja ili poigravanje predstavnošću? Rekla bih i jedno i drugo. Gradeći predstavnost za koju je unutrašnji presek karaktera polazište portreta, autorka lomi i stilizuje forme lica. Dinamiku lomljenja formi podržava živ kolorit koji ima i dekorativnu i emotivnu vrednost, a otkriva i majstorsku ruku u komponovanju boja.

Ovi portreti sadrže i elemente karikaturalnosti. Ona ih rekonstruiše na osnovu sopstvenog emotivnog doživljaja iili sećanja. Mogli bismo reći da su ovi portreti personifikacije – slikarska otelotvorenja određenih osobina ili ideja.

Prepoznatljivi stil Tatjane Koraksić koji odlikuje dinamična linija i figuralna apstrakcija je i u ovim grafikama našao svoje prirodno mesto. Primenjujući slikarsku tehniku podslikavanja, ona u grafičkom medijumu slika u slojevima, meša boje, igra se sa senkama i dubinom. Ciklus linoreza “Obale. Ovde je uvek toplo.” tako postaje jedan sasvim nov likovni doživljaj prožet iskustvima raznolikih likovnih jezika. Razigrana linija tako svojstvena autorkinoj likovnoj poetici, i dalje je sveprisutna kao nosilac emocije i energije dela. More i obale kao večita umetnička inspiracija su ovde samo polazište za gradnju izmaštanih pejzaža i fantastičnih svetova koji plene dinamikom i obiljem životne energije. U njima je uvek toplo.

Radovi Povezivanje 1 i 2 u tehnici kolaža su sastavljeni od crteža iz različitih vremenskih perioda i tako povezani čine svojevrsnu vremensku i prostornu mapu inspiracija i meditacija u kojoj dobijaju nova značenja.

Skup dnevnih događaja, emocija, inspiracija i uticaja, izmućkani ili samo lagano promešani i samo ponekad ostavljeni da se slegnu da bi proizveli potpuno subjektivne mešavine jarkih boja, raznolikih formi, tokova, pokreta i povezivanja.