Po šinama

Šine

Dok nestvarno brzi voz nehajno klopara kroz La Manču, pred očima mi izlaze slike jednog drugog podneblja, onog u kome sam odrastao i koje je u mene zauvek utkalo ljubav spram zelenih, široko rasprostrtih brežuljaka. Pomišljam zašto tamo niko ne može da dobije ovakav ubrzani uvid u krajolik. Pri brzini koja često prelazi tri stotine kilometara na sat, užurbano se odmotavaju neke tuđe slike – prostor, vreme, istorija jednog kraja, kuće, ljudi, prizori… Istinski ubrzani kurs za čoveka 21. veka. Čoveka koji je uvek u pokretu, koji stalno negde (hej!) juri, koji mora da ispuni ciljeve i isporuči izveštaje, koji je odgovoran spram velikih planova zacrtanih u nekim čudnim mislima.

Planina mleka
Planina mleko, Branislav Nikolić

Voz, medjutim, ne haje; nastavlja svoj jednolični ritam uz zvučnu sliku koja više podseća na zujanje trake na starim kinematografskim projektorima, no na pravi voz koji ponosno naglašava svaki svoj korak i pokret. Umesto nekadašnjeg brojanja taraba, sada brojim bandere – čak deluje pri ovakvim brzinama da su one gušće raspoređene! Kilometri lete, gradovi se nižu kao na kakvom lancu koji povezuje ravna čelična nit po kojoj klizi zaobljena, dizajnirana mašina.

Putovanje
Putovanje, Tanja Koraksić

Zamišljam kako bi svet izgledao kada bi ga, uzduž i popreko, umrežile ovakve linije. Ukrcaš se negde i za mesec dana puta, s kraćim pauzama, obiđeš čitav svet! Nešto kao obavezna matura za svakog poštenog Zemljanina! Po povratku kući – polaganje ispita: šta se nalazi na 7853. kilometru i koje primere biodiverziteta tamo možemo zapaziti? I kako razlikujemo pingvine sa Antarktika od onih sa Madagaskara!?
Nekako mi se pre čini da ćemo tog jednog (ne)dalekog dana samo sesti u udobne fotelje naših stanova, zavaliti se duboko, osetiti podrhtavanje i taj čudni zvuk kloparanja, a da ćemo kroz prozorska stakla svojih toplih domova gledati slike sveta kakvog zamišljamo da bi trebalo da bude.

Priroda
Priroda, Ivan Zupanc


Lale Erić, istoričar umetnosti, promoter nauke i istraživač arhitekture.

Zagledan je u svet koji kreira i otkriva čovek, kao i u prirodu koja je stvorila čoveka. Umetnost je za Laleta osnovni element života koji, uz šoljicu espresa i mnooogo slatkiša, boji najrazličitije trenutke svakodnevice.

„Pisanje je za mene nekada kao i disanje – potreba da sačuvam misao i produžim krhki trenutak vremena. Da ne pišem, štošta od sebe bih odavno izgubio u nesigurnim tunelima sećanja. Najviše žudim da pišem dok trčim, no tada su misli brže od nogu, prstiju i svih otkrivenih tehnologija.”

This entry was posted by in Uncategorized and tagged .