Neki lepi zadaci

leptir na kamenju

Zadatak deluje sasvim jednostavno: devet polja, jedan x i jedno o(x). Dva igrača, dve olovke i komad papira. Nekada ni to jer za crtanje može da posluži i vreli pesak podno ligeštula i par slamčica iz ledenih letnjih koktela. Ili skijaški štapovi sviknuti na belinu snežnog carstva, ali ne i na jednostavnost elementarnog cilja: pobednik je onaj sa tri iksa ili tri oksa u nizu – vertikalno, horizontalno ili dijagonalno.

Zato je najbolje (iako se ne preporučuje) uputstvo sa klupe koju ste nasledili od nekog davnašnjeg učenika: nekoliko kombinacija koje uvek pobeđuju ili makar pružaju inspiraciju u budućim igrama…

za-fb-iks-oks-dimitrijevic-4dec2015

Iks oks, Aleksandar Dimitrijević

Na snegu, na belom, mlečnom snegu kakvog sve ređe i sve kraće susrećemo, ciljevi se, dakako, sami nameću. Treba u najboljem da se istoristi taj jedinstveni potencijal kada smo, nakratko, sa decom ili sa detetom unutar sebe, prepušteni studenoj belini smrznutih kapljica koje u hiljadama raznorodnih oblika padaju po našem vrelom dahu sa nevidljivog neba. Taj događaj više neće trajati mesec ili dva, svakako ne u našem urbanom podneblju. To je tek par nedelja u srećnijem slučaju, uz zadržanu nadu da će snežna čarolija još malo potrajati. Da se možemo samo klizati, sankati ili barem grudvati. Da li toliko mnogo tražimo?

_ENT1364

Planina mleka, Branislav Nikolić

Smrznuti, a vreli iznutra, mokri i razigrani najhladnijim igrama, vraćamo se u toplinu svojih kuća ili planinskih vikendica, pokraj kamina, peći ili rebara radijatora. Na ringlu stavljamo malo vode koju, snažnu i proključalu, mešamo sa zavodljivim česticama kako bismo od te čarobne mešavine dobili napitke za kojima žudimo. Najlepša odluka ostaje za kraj – zasladiti ili ne?

b.lukic_zasladiti-po-zelji

Zasladiti po želji, Bojana Lukić


Lale Erić, istoričar umetnosti, promoter nauke i istraživač arhitekture.

Zagledan je u svet koji kreira i otkriva čovek, kao i u prirodu koja je stvorila čoveka. Umetnost je za Laleta osnovni element života koji, uz šoljicu espresa i mnooogo slatkiša, boji najrazličitije trenutke svakodnevice.

„Pisanje je za mene nekada kao i disanje – potreba da sačuvam misao i produžim krhki trenutak vremena. Da ne pišem, štošta od sebe bih odavno izgubio u nesigurnim tunelima sećanja. Najviše žudim da pišem dok trčim, no tada su misli brže od nogu, prstiju i svih otkrivenih tehnologija.”

This entry was posted by in Uncategorized and tagged .